13 sati i 38 minuta

Autor teksta je Marija Desivojević Cvetković, viši potpredsednik Delta Holdinga. Objavljen je u Nedeljniku 08.09.2016.

Završila sam trku koja se smatra najtežim jednodnevnim sportskim događajem na svetu. Za taj sam se podvig intenzivno pripremala tačno godinu dana. Ustajala u 5.30. išla na bazen kad se drugi vraćaju iz grada, vikende provodila u dugim vožnjama bicikla, vodila računa šta jedem, lečila povrede i propuštala večernje događaje.

4 km plivanja sa meduzama

Šest i trideset. Još nije sasvim svanulo, napolju je petnaestak stepeni. Cupkam obučena u foku i čekam da se čuje pucanj koji označava početak trke. U vodu u sedam prvo uleću profesionalci, za njima, u redovima po četvoro, mi amateri, takozvani age grouperi. Juče su rekli da je temperatura vode 16.5 stepeni, to bi trebalo da je u redu. U svakom slučaju toplije od onog austrijskog jezera u kome sam plivala Ironman 70.3 u maju. Preda mnom je 3.8 kilometara plivanja u Severnom moru, voda je mirna i ravna, ispod površine svetlucaju stotine meduza svih mogućih veličina i boja… Pipnula sam juče jednu, ne peče, tako da je i to okej. Umočim još jednom naočare u kofu sa vodom, da ne magle dok plivam, i spremna sam. Kao i ovih 3.199 potpuno ludih osoba oko mene.

U Kopenhagen smo stigli pre tri dana. Moji drugari trijatlonci (Srbija je na ovoj trci imala šest predstavnika, moj brat i drugarica, moj bicikl i ja. Uživali smo u sunčanom vremenu koje smo doneli sa sobom. Još na aerodromu srećemo stotine ljudi koji su u ovaj lepi grad došli s istim ciljem – da ispune svoj san. Ceo grad je pun nasmejanih ljudi koji zauzimaju sve italijanske restorane – pred trku se radi punjenje ugljenim hidratima i svi jedemo samo peciva i pastu. A kako se u Kopenhagenu dan pre naše trke održava i Prajd parada, ima ko da napuni i one druge restorane… Sve vrvi od dobrog raspoloženja i smeha, tremu niko ne pominje. A treme i nema.

Sad, dok plivam i gledam kakve sve trave rastu po dnu ove lagune, fokusirana sam i razmišljam samo o trenutku kada ću proći kroz cilj.

180 km na dva točka

Posle sat i dvadeset sedam minuta plivanja, eto me napolju. Dvoje volontera mi pomaže da se iskobeljam iz vode i povratim ravnotežu, već trčim ka šatoru u kome se valja presvući za bicikl. Većina takmičara ispod neoprenskog odela za plivanje, već ima triko u kome će sesti na bicikl i posle trčati, ali ne i ova sredovečna gospođa koja vodi računa o zrdravlju i izbegava promaju na mokro: lagano se brišem, presvlačim u potpuno suvu odeću, malo prosušim kosu, pojedem jednu energetsku čokoladicu, obujem čarape i sprinterice za bicikl, stavljam kacigu i naočare. Da ne zaboravim, i ovo vreme se računa u krajnji rezultat. Mnogima su dovoljna tri, četiri minuta, meni je dvadeset taman. Proveravam flaše sa energetskim i izotoničnim napicima na biciku, sve je tu. Spremna za 180 kilometara na dva točka.

Divna je Danska, predeli su kao iz bajke, kasno je leto i zasada sunčan dan. Vozimo na sever pored mora, prema Hamletovom domu, sve je zeleno, uredno, čisto, svi su napolju i hvataju za njih dragoceno sunce. Put kasnije skreće u kopno, kroz prelepa danska sela (kasni je avgust, a pšenicu još nisu požnjeli, šta ti je klima: ili: kako to da je Danska najveći proizvođač svinja u Evropi, a ja još nisam namirisala nijednu farmu – svašta se čoveku vrzma po glavi dok vozi tako sam).

Jedan pad na 140. kilometru i malo krvi na kolenu, taman da se prisetim detinjstva, ali nije strašno. Negde na 150. kilometru počinje da pada grad. Mislim da je baš zgodno što imam kacigu, ali nemam duge rukave i duge nogavice. Eto razloga da malo jače stisnem pedale i pobegnem iz ovog oblaka.

42 km trčanja

Posle sedam sati i tri minuta volonter od mene uzima bicikl, a ja, najsrećnija na svetu jer sam preživela najtežu etapu, krećem ka šatoru da se spremim za omiljenu disciplinu – trčanje. Obuvam suve čarape, patike za trčanje, uzimam još jedan energetski bar, proveravam koliko je čist Toi Toi (čist je) i krećem da istrčim maraton. Tek je četiri po podne, možda i stignem da se slikam sa medaljom po dnevnom svetlu. Na izlasku iz šatora srećem jednog zbunjenog saputnika i pitam ga:“Gde ćemo sad? Nije valjda da moramo i da trčimo? I to maraton?!” Oboje počnemo da se smejemo.

Predivna trkačka staza, četiri kruga po deset kilometara kroz sam centar grada, malo pored mora, čisto da se mahne Maloj sireni, pa nazad u centar. Hiljade gledalaca koji navijaju i bodre, ceo grad je došao da gleda trku. Tu je i moj support crew, slikaju me, bodre me i pitaju da li sam dobro. A ja sam odlično. Nasmejana, noge me lepo služe, pijem i jedem na svakoj okrepnoj stanici (slani „tuc“ keks nikada nije bio ukusniji!), razgovaram sa volonterima i drugim takmičarima.

Za razliku od bicikla gde je draft zabranjen i udaljenost od susednog vozača mora biti najmanje dvanaest metara. Na trčanju je dozvoljeno druženje i ćaskanje. Jedan deo rute ide kroz more uskom drvenom stazicom. Na trideset i nekom kilometru zapinjem za jednu dasku i prostirem se koliko sam druga. Nikada u našoj novijoj istoriji nisam pala na trčanju (a mnogo trčim). Dvoje prilaze da me podignu i da me pitaju da li sam dobro i da li mi je potrebna medicinska pomoć. Kažem da nije, zahvaljujem im, iz kolena ide krv, odsedim i lepo se isplačem da me manje boli, ustajem i nastavljam da trčim. Osim kroz okrepne stanice na kojima, da se telo ne bi ugasilo, mora da se pije i jede sve što je u ponudi, nisam hodala na maratonu. Trčala sam sve vreme. Po savetu jednog iskustnog triatlonca, podelila sam stazu na osam segmenata od po pet kilometara i svaki segment trčala za nekog meni dragog. Tako je lakše i lepše. Maraton sam istrčala za četiri sata i 36 minuta.

You are an Ironman

Ne sećam se najjasnije ulaska u cilj. Da moj brat nije snimio video, ne bih ni znala kako je bilo. Poslednja dva kilometra sam ubrzala, nisam uzimala okrepu, trčala sam na adrenalin i emocije. Poslednjih nekoliko stotina metara trčim kroz špalir ljudi koji viču, smeju se, pevaju, muzika je glasna, na semaforu ispred sebe vidim svoje prezime i kumulativno vreme. Dok sam se trkala, nisam imala kumulativ i mislila sam da idem nešto preko 14 sati, pre trke sam znala da ću biti zadovoljna sa 15. Na semaforu vidim 13:38 i mislim da su možda pogrešili. Onda čujem spikera koji izgovara moje ime, ušla sam u cilj, neko mi stavlja (veliku i tešku) medalju oko vrata i čujem reči o kojima sam maštala dve godine: “You are Ironman”.

Jelena i Marko me čekaju, dugo se grlimo i ja puštam emocije da izađu iz mene. I suze i smeh zajedno, i reči da sam okej, da je sve u redu. Vode me da pojedem picu i popijem nekoliko čaša koka kole(mislim da postoji određen broj ljudi koji se trka samo zbog toga da bi ovu, apsolutno zabranjenu hranu i piće mogao da konzumira makar samo u ovom trenutku), pa onda na check out. Valja uzeti svoj bicikl i kese sa odećom koju sam menjala za svaku od disciplina, i sve to odneti kući.

Ja sam svoj bicikl odvezla, žurila sam da gledam naše košarkaše u finalu. Oni su osvojili srebro, ja gvožđe. Završila sam trku koja se smatra najtežim jednodnevnim sportskim događajem na svetu. Za taj sam se podvig intenzivno pripremala tačno godinu dana. Ustajala u 5:30, išla na bazen kad se drugi vraćaju iz grada, vikende provodila u dugim vožnjama bicikla, vodila računa šta jedem, lečila povrede i propuštala večernje događaje. Ipak, uživala sam u svakom treningu, slušala svog trenera Vladimira Savića (srpskog rekordera u Ironmanu i čoveka sa kojim delim ovu medalju), i znala da će zapravo moj naporni trening završiti i tu, najvažniju trku.

Medalja je za moje klince: da se hvale da im je mama Ironman, da teže najneverovatnijim postignućima i da znaju da je sve moguće, ako dovoljno jako želiš. I još nešto – na poleđini medalje izgravirano je: „This is not a tea party“. Ja ionako nisam ljubitelj čaja. Idemo dalje…

Marija Desivojević Cvetković

Viši potpredsednik, Strategija i razvoj, Delta Holding