Prohladno decembarsko jutro 1981. godine. Naizgled još jedan običan dan u asturijskom selu Tiuja. Za rudara Hoze Manuela Vilju ovo je ipak poseban dan. Njegova supruga Dorita na svet je donela dečaka. Dali su mu ime David. Nepune tri decenije kasnije taj mališan će postati najbolji golgeter u fudbalskoj istoriji Španije.
Srce, ruke i lopata
Generacijama unazad, gotovo svi muškarci iz Tiuje su za život zarađivali radeći u rudniku. Ni Hoze Manuel nije bio izuzetak. Moglo bi se reći da je stih Zabranjenog pušenja: „Sve što je im’o od oružja – to su srce, ruke i lopata“, najbolje opisivao njegovu svakodnevicu. Hozeove žuljevite ruke su vredno lopatale kako bi on prehranio svoju porodicu, ali srce…srce je želelo da mali David postane fudbaler.
I zaista, čim je prohodao, dečak je počeo da jurca za loptom. Hoze je svakog dana, nakon što završi smenu u rudarskom oknu, svoje slobodno vreme provodio sa sinom, usađujući mu ljubav prema fudbalu. Lopta, a ne lopata – to je bio Hozeov plan za sinovljevu budućnost.
Međutim, jednog dana stigao je neprijatan telefonski poziv iz vrtića. Hozeu je saopšteno da je četvorogodišnjem Davidu tokom igre polomljena desna noga. Povreda nije bila nimalo naivna i zahtevala je dug period mirovanja. Doktori su čak zaključili da postoji velika verovatnoća da dečakova butna kost neće pravilno zarasti.
Ipak, i pored svih negativnih zdravstvenih prognoza, Hoze nije odustajao od sina. Posvetio se maksimalno njegovom oporavku i zajedno su, svakodnevno, vežbali dodavanja levom nogom.
Te vežbe su ojačale Davida i on je postepeno postajao fudbaler koji se ravnomerno služi obema nogama, čime je stekao prednost u odnosu na svoje vršnjake.
„Sve što naučiš kao dete, koristićeš dalje u svom životu“, govorio je Hoze svom sinu, koji je poput sunđera upijao svaki koristan savet. Kako su godine prolazile, David je sve više učio od svojih mentora i trenera, što se kasnije odrazilo i na uspeh u njegovoj karijeri
Kralj u kopačkama
Nakon sjajnih igara koje je pružao u Sportingu iz Hihona, David 2003. godine prelazi u Saragosu. Tada je i zaprosio Patrisiju, svoju ljubav iz školskih dana.
U Saragosi je David proveo dve godine i zahvaljujući golgeterskom učinku u klubu zaslužio je poziv u reprezentaciju Španije. Dečački san je napokon postao realnost. Za „Crvenu furiju“ je debitovao 9. februara 2005. godine u meču protiv San Marina. To je bila njegova prva od ukupno 98 utakmica u dresu sa nacionalnim grbom.
David Vilja je kao član zlatne generacije španskog fudbala osvojio Evropsko prvenstvo 2008. i Mundijal dve godine kasnije. Na klupskom nivou postao je legenda Valensije i Barselone, a ostavio je dubok trag i u američkoj ligi, nastupajući za ekipu iz „Velike jabuke“.
Za svoja dostignuća na travnatom terenu odlikovan je Kraljevskim ordenom za zasluge u sportu.
Sićušni dečak iz rudarske porodice je ostvario svoj san i ispunio očevu želju. Dečak sa nogom u gipsu do struka danas je najbolji strelac reprezentacije Španije sa 59 golova na svom kontu.
Očeve savete David danas prenosi svojoj deci:
„Talenat bez napornog rada je beskoristan. Da bi uspeo u životu, svoje veštine moraš svakodnevno brusiti. Jedan mudar čovek me je tome naučio. Hvala ti tata“.
Jovan Ignjatić,
Marketing saradnik, Danubius
