„Svi smo imali jednog takvog nastavnika, ko je imao dva, taj je već sada uspeo u životu; kada on drži čas, niko se nije bockao olovkama ni igrao iks-oks. Pravi prosvetar govori tiho, ponekad blago ukori onog najtalentovanijeg među nama, čisto da se ne uobrazi, potapše po ramenu pčelice iz prve klupe, a onda dođe do odeljenskog autsajdera i kaže mu da veruje u njega“.
Opis koji ste upravo pročitali skovao je, u svojoj kolumni Prelević, urednik časopisa Nedeljnik, verno dočaravši jednog junaka ove priče.
Njegovo ime je Óscar Washington Tabárez. On je profesor, ali i selektor fudbalske reprezentacije Urugvaja, zaslužan za brojne uspehe ove latinoameričke selekcije.
Rad profesora Tabareza temelji se na specifičnom mentalitetu, čije vrednosti je implementirao u svakog pojedinca svog tima.
Ideja je najotporniji parazit, pisao je novinar portala Telesport Dino Begić, dalje navodeći da jednom kada preuzme mozak, ideju je nemoguće iskoreniti. Pogledajte film Inception Kristofera Nolana i uverićete se u to.
Tabarezov koncept igre, metode rada, odnosno njegove ideje počivaju na izrazu La Garra Charrúa, koji neraskidivo veže nacionalni karakter urugvajskog naroda sa fudbalskom istorijom te zemlje.
Šta je to La Garra Charrúa?
Na istočnoj strani La Plate, ušuškana između Brazila i Argentine, nalazi se República Oriental del Uruguay, zemlja ponosnih ljudi koji često u šali govore da druge države imaju svoje istorije, a da Urugvaj ima fudbal. A Urugvaj zapravo ima i jedno i drugo.
Zemlja čije sunce obasjava plave pruge na zastavi, sijajući lepše od komšijskog (argentinskog), dva puta je bila na fudbalskom krovu sveta, 1930. i 1950. godine. Pored toga, reprezentacija Urugvaja je rekordnih 15 puta osvojila najstarije kontinentalno takmičenje na svetu (Copa America), a u vitrinama ima i dva trofeja sa Olimpijskih igara. Svoje uspehe Urugvajci vezuju za Garru, čiji nastanak vuče korene iz istorijskih događaja.
Naime, u brojnim osvajanjima, španski konkvistadori su u nekom trenutku stigli i do prostora na kom se danas nalazi Urugvaj. Tu su ih dočekale Charrúe, nomadski narod, koji se fanatično borio da sačuva svoje ognjište. Hrabri ratnici su tek nakon više od tri veka borbi poklekli, a taj događaj se naziva Genocid kod Salsipuedesa. O Garri je pisao i hrvatski novinar Aleksandar Holiga:
„Za junaštvo iskazano pred nadmoćnim neprijateljem ili za izokretanje bezizlazne situacije u slavnu pobedu koristi se izraz La Garra Charrúa.“
Primeri Garra Charrúa-e
Urugvaj je na domaćem terenu davne 1930. godine igrao finale prvog Svetskog prvenstva u fudbalu protiv Argentine. Odlučujući pogodak na meču, koji je doneo titulu Urugvaju, postigao je napadač Hektor Kastro, koji je izgubio ruku kada je imao samo 13 godina. Momak sa hendikepom postao je heroj nacije.
Dvadeset godina kasnije, prvenstvo se igralo u Brazilu. Domaći tim već je bio viđen sa peharom u rukama, međutim Urugvajcima je opet „pomogla“ Garra. Igrao se 79. minut utakmice, a rezultat je bio nerešen, 1:1. Ono što se nakon toga dogodilo, svojim rečima je opisao golman Brazila, Moasir Barbosa (citat je preuzet iz kolumne novinara Predraga Dučića):
“Kada su dali gol za 2:1 bila je jeziva tišina… Sećam se, Giđa je napredovao po krilu, svi su očekivali centaršut… Žuvenal je pokušao da ga pokrije… Napravio sam korak napred i video da je zabio glavu u zemlju kao bik. Gledao je samo u loptu. Znao sam da će da šutira, tako je i bilo. Skakutala je i skakutala gore-dole… Mislim da sam je čak i zakačio kada sam se bacio u levu stranu. Da, dotakao sam je i bio ubeđen da ide u korner. A onda sam čuo tu strašnu tišinu i krike. Trebalo mi je vremena da skupim hrabrosti, okrenem se i pogledam u mrežu. Bila je tamo.
Smeđa, kožna lopta”.
Urugvaj se, po drugi put, okitio titulom prvaka sveta, a u Brazilu je proglašena nacionalna katastrofa. Nezvanično, samo u Rio de Žaneiru, tog 16. jula 1950. godine, izvršeno je dvadesetak samoubistava. Brazil je, dakle, bio apsolutni favorit, ali je pobedu odnela ekipa Urugvaja koju su svi unapred otpisali.
Garra Charrúa? Sigurno.
Par decenija kasnije, selektor Urugvaja postao je i već spomenuti profesor Oskar Tabarez, nastavljajući da niže uspehe čije su temelje postavili njegovi prethodnici.
Iako danas ima 71 godinu i boluje od Gijen-Bareov sindroma, koji mu otežava kretanje i slabi reflekse, Tabarez ostaje dosledan ideji Garra Charrúa-e, a to obuhvata: urođenu volju za uspehom i borbu do poslednjeg daha.
Jovan Ignjatić, Marketing saradnik, Danubius
