Nisu sve jabuke iste!

Da li ste ikad sreli kupca koji kreće u nabavku novog automobila tako što ulazi u prvi salon i traži da mu daju „neki auto“? Ili ipak zna da li je pošao po „fiat“, „reno“, ili „bmw“?
Da li u supermarketu kupujemo „koka kolu“, odnosno ko više voli „pepsi“, ili stavimo u korpu„bilo koje negazirano piće“?
Ako je odgovor ne, a jeste, zašto većina nas kada ode na pijacu ili u piljaru, jednostavno traži „jabuke“?

Da li su zaista sve jabuke iste i da li ova dugo sticana navika polako odlazi u istoriju?

Zaštićeni znak

Jabuka je odvajkada deo svakodnevice čoveka. Smatra se da potiče iz srednje Azije, sa područja oko Kazahstana i Irana. Vremenom, i upornom selekcijom i ukrštanjem, stiglo se do toga da danas postoji skoro 10.000 vrsta. Međutim, tek pre tridesetak godina sazrela je u potpunosti svest da sve jabuke nisu iste.

Sa jedne strane, proizvođači su shvatili da jedan broj kupaca traži jabuku koja im se sviđa i spreman je da za to plati više. Sa druge strane, ljudima koji su mukotrpno radili na razvoju novih sorti, to je omogućilo da vrednuju svoj rad. Nekada je potrebno i do 20 godina da se dobije poptuno nova sorta, ali prava na nju nisu bila zaštićena. Promena je nastala kada su prava oplemenjivača sorti zaštićena brendom, žigom, zaštitnim znakom.

Tako su nastale takozvane klupske sorte jabuka o kojima smo vam pisali ovde. Nove sorte, koje se gaje po strogo ordređenim pravilima i koje smeju da se sade samo uz dozvolu nosioca licence. 

Stroga pravila

Neko će reći da je „jabuka – jabuka“, ali ono što odvaja klupske sorte to je garantovani kvalitet. Kupci traže određenu boju, ukus, čvrstinu, a trgovci žele i mogućnost dužeg skladištenja. Sve one imaju ujednačen, kvalitetan plod, ali neke su vrlo slatke (brend „kiku“), neke su kiselije („rubens“). Neke imaju manji plod, pa ih zovu „džepnim jabukama, pogodnim za poneti“ (kakav je recimo „ajzak“). U vrlo hrskave sorte spada „modi“, a vrlo sočne su „svitango“. „Pink lejdi“ je jedostavno izuzetna i svojom bojom i ukusom, a „red mun“ ima jednu retku, a atraktivnu specifičnost: njeno „meso“ je potpuno crvene boje!

Kontrola kvaliteta klupskih jabuka ide dotle da su za svaku sortu propisane karakteristike ploda: minimalna i maksimalna veličina, minimalna čvrstoća „mesa“, minimalni sadržaj suve materije. Kad je reč o „pink lejdi“, najpoznatijoj klupskoj jabuci na svetu, ako se proizvodi u Evropi ona mora imati 40% crvene boje. Ako potiče sa južne hemisfere, crvena boja mora biti da prekriva najmanje 60% svakog ploda!

Ipak, ako o ukusima ne treba raspravljati, ono što odlikuje sve klupske jabuke je – jednostavno stalan kvalitet.

Klub odabranih proizvođača

Stvaraoci novih sorti – selekcionari našli su način da zaštite svoj mukotrpni, višegodišnji rad. Niko nema pravo da neovlašćeno prodaje brendirane sorte jabuka, niti da ih sadi, niti da trguje njihovim sadnicama. Sve to se može učiniti samo uz dozvolu nosioca licence. Sadnice se mogu nabavljati samo od ovlašćenih proizvođača sadnica, sa nosiocem licence pravi se plan proizvodnje, uređuje promet i marketing aktivnosti. Ugovorom se definiše i način pakovanja, a ambalažu proizvode samo ovlašćene firme. Kontrola je vrlo detaljna i precizna, jer samo takav pristup garantuje da potrošač uvek dobije isti kvalitet voća.
Kontrola proizvodnje čuva i cenu ovog voća, jer bi nekontrolisano uzgajanje oborilo cenu na tržištu. Samim tim nestao bi i interes stvaralaca novih sorti da se posvete ovom mukotrpnom poslu.

Na kraju, pravo da uzgajaju pojedinu sortu dobijaju samo odabrani proizvođači, koji sticanjem licence postaju i članovi kluba. Trenutno najviše klupskih sorti ima VOG iz Tirola, najveća kooperacija u Evropi. Odmah iza nje je proizvođač iz Srbije, Delta Agrar, koji ima pravo na uzgajanje osam odabrnih sorti: „modi“, „fudži“, „kiku“, „pink Lejdi“, „evelina“, „isak“, „red mun“, „svitango“ i „rubens“.

Ovde je reč o ulasku u ekskluzivno društvo, jer, naprimer „pink lejdi“ mogu da proizvode samo četiri zemlje u Evropi. Sem Srbije to su Francuska, Italija i Španija.

Otkako su se pojavile pre nekih 30 godina, trend stvaranja brendiranih sorti ne jenjava. Danas ih najviše troše najbogatije zemlje: vodeća u Evropi je Velika Britanija, u kojoj samo “pink lejdi” pokriva 12% tržišta, a sve brendirane jabuke ukupno čine čak petinu ukupne prodaje.

Srbija hvata korak u ovoj oblasti. Kada je pre sedam godina organizovana prva berba sorte „modi“ u voćnjaku Delta Agrara u Čelarevu, bilo je to veliko iznenađenje za sve. Danas potražnja za klupskim jabukama u Srbiji raste, ponuda je bogatija nego u većem delu Evrope, a naša zemlja se može pohvaliti da je među retkim izvoznicima ovog plemenitog voća.

Zoran Đogić, Category menadžer,voćarstvo i vinogradarstvo, Delta Agrar