Eksplozija mogućnosti izbora jedna je od odlika naše svakodnevice. Logika koja se krije iza sve većeg obima mogućnosti u svim sferama života je prosta: da bi se maksimizirala dobrobit jednog društva, potrebno je omogućiti maksimalnu individualnu slobodu. Ima smisla, ali moramo se zapitati da li ovaj mehanizam stvarno besprekorno radi.
Primer može biti krajnje jednostavan. Scena je dobro poznata, a ide ovako: dan je bio dug, udobno ste se smestili, privukli laptop i otvorili Netflix. Tu je meni, tu su kategorije, preporuke i ono što ste već počeli da gledate. Lista je dugačka, ali odlučujete da pretražite komedije. Selektujete prvi film, čitate opis radnje, ne dopada vam se i prelazite na sledeći… Pa na sledeći… I to potraje. Već je kasno, odustali ste od izbora filma ili serije za to veče, uključujete TV i vrtite kanale dok se ne zaustavite na nečemu, tek tako, da ne propadne veče skroz. Frustracija i nezadovoljstvo se podrazumevaju.
Šta se to upravo desilo?
Dobro došli u klub žrtava izobilja izbora! Fenomen kome smo posvedočili zove se overchoice ili „efekat previše mogućnosti“, a podrazumeva da je u uslovima neograničene ili široke ponude potrebno više vremena za donošenje odluke, što parališe proces odlučivanja, frustrira donosioca odluke i čini ga manje zadovoljnim, pa čak i nesrećnim.
Sve i da uspemo da prevaziđemo paralizu i donesemo odluku, na kraju smo rezultatom izbora manje zadovoljni zbog svih otpisanih alternativa. Reč je o oportunitetnom trošku našeg izbora, a žaljenje za alternativama i njihovim privlačnim karakteristikama oduzima od zadovoljstva koje dobijamo iz odluke koju smo doneli. Nema kompletnog uživanja u odabranom filmu, jer je onaj drugi možda mogao biti zanimljiviji, bolji…
Sledeći sastavni element ovog fenomena je eskalacija očekivanja. Kada na raspolaganju imamo mnogo opcija, očekujemo da jedna od njih mora biti savršena. Međutim, uglavnom nije. Uglavnom su sve ponuđene opcije zadovoljavajuće, ali nema one koja je nadmašila sva naša očekivanja i prosto nas raspametila. Poredimo ono što smo očekivali sa onim što smo dobili, razočamo se, i zadovoljstvo izborom nije potpuno.
Nezadovoljstvo se javlja i zbog krivice, zbog toga što za rezultat izbora i ono što iz njega proizilazi krivimo nas same. Ko je uopšte pomislio da je gledanje ovog filma dobra ideja? Pa ja. Ko je uopšte pomislio da je sada pravi momenat da se odgleda baš ovaj film, i to baš sada kada je još desetak drugih filmova u trendingu? Ups, opet ja. Nekoliko godina unazad, kupili bismo kartu za bioskop za film koji je tek izašao, a u slučaju da nam se ne svidi i da zaključimo da smo bacili novac mogli smo da okrivimo bioskop, grad u kome živimo, filmsku industriju, ma ceo svet. To nije do nas, nismo mi krivi, dakle, šta je tu je.
Kako se nositi sa ovim prokletstvom?
Evo nekoliko saveta psihologa:
1. Prilagođavanje očekivanja – tajna sreće je u niskim očekivanjima! Odnosno u tome da budemo realni. Upoređujmo iskustvo sa stvarnošću, a ne sa našom idejom kako bi stvarnost trebalo da izgleda.
2. Metoda eliminacije – odmah znamo šta sigurno nećemo izabrati, pa to možemo i otpisati kao mogućnost.
3. Postavljanje pitanja – kako opcije deluju iz buduće perspektive? Nažalost, vremeplova nema, ali možemo formirati sopstveni mentalni vremeplov i osvrnuti se iz budućnosti na sadašnji momenat izbora, jer naš izbor ipak najviše dotiče “buduće ja“.
Da li je sve bilo bolje kada nam je bilo gore?
Da li je svet sa manje opcija bio bolje mesto? Kako kaže Beri Švarc, američki psiholog, sve je bilo bolje kada je svet bio jednostavniji, sa manje opcija, jer je čovečanstvo tada obilovao šansama za sticanje iskustava koja su bila prijatna iznenađenja, kada WOW efekat nije bio retkost.
Ne smemo zaboraviti da postoje društva koja se sreću sa suprotnim problemom – manjkom izbora. Ekonomska i idustrijska snaga jednog društva diktiraju sa kojim od ova dva problema će se ono susretati i nositi. Ostaje pitanje gde se nalazi magična poluga koja će prebaciti teret sa onog društva koje se muči sa izobiljem opcija na ono društvo koje je u deficitu, jer bi takav sistem doveo do povećanja, pa i do maksimizacije dobrobiti, koja nam je i bila polazni cilj.
Milica Dejković,
Marketing menadžer junior,
Yuhor
