Zadužbinarstvo zauzima posebno mesto u srpskoj tradiciji. U javnosti se često može čuti nostalgično i sa simpatijama izgovoreno sećanje na Luku Ćelovića, kapetana Mišu Anastasijevića, Iliju Milutinovića Kolarca, Simu Andrejevića Igumanova. Svi oni su ostali zapamćeni po vrednoj zaostavštini koju su poklonili svom „otečestvu“.
Ali gotovo nigde nećete naći osvrt na još nešto što ih spaja: svi do jednog bili su pre svega preduzetnici, poslovni ljudi, sa biznisima kakvi su za njihovo vreme bili karakteristični. Najčešće su se bavili trgovinom, kasnije i rentijerstvom i industrijom, tako su zaradili novac i zatim, na sreću svih nas, odlučili da deo zarađenog podele sa svojim narodom, ili zajednicom.
Šta je razlog da se previđa jedna ovako očigledna činjenica? Da li u tome postoji namera, ili je slučajnost proistekla iz ovdašnjeg mentaliteta koji, reklo bi se, nikada nije gajio previše simpatija prema preduzetničkom duhu i bogatstvu, koje je to preduzetništvo stvaralo. To je manir, koji nije ostao negde u istoriji. On potpuno važi i danas i zato i jeste predmet ovog teksta.
Biznis na prvom mestu
Danas kada govorimo o društvenoj odgovornosti kompanija, najčešće se govori o čistoj filantropiji, o jednokratnim donacijama. Na ta pitanja strpljivo odgovaramo, mada bismo želeli da kažemo da je redosled stvari mnogo drugačiji. Prva i najveća društvena odgovornost biznisa je – da posluje. Time što obavlja svoju poslovnu aktivnost, biznis doprinosi stvaranju i uvećanju društvenog proizvoda. Poslovnim aktivnostima biznis čuva postojeća i obezbeđuje nova radna mesta. Iz poslovnih prihoda biznis isplaćuje plate i na mnoge druge načine vodi računa o svojim zaposlenim. Na poslovanje, kao i na zarade, biznis plaća poreze i doprinose. Iz poslovanja biznis investira u nove poslove. I tek na kraju, kada ostvari profit, biznis može da razmišlja o direktnim davanjima za društvenu zajednicu.
Ma koliko ljudi želeli da čuju da je neko donirao milion ili dva, ne treba biti veliki stručnjak da biste videli razliku: kompanija koja za godinu dana plati 100 miliona evra poreza, dala je ovom društvu mnogo više nego da je na kraju godine milion evra uplatila na neki humanitarni račun.
U zemljama zapadne kulture, ili protestantske etike, biznis je zbog svega navedenog pri samom vrhu društvene lestvice. U Srbiji, nažalost, nije. Kažem nažalost, jer bi drugačiji odnos prema preduzetništvu, ne danas već kroz celu noviju istoriju, sasvim izvesno Srbiju učinio uspešnijom nego što je ona danas.
Prava pomoć u pravo vreme
Sve što je do sada navedeno predstavlja jedan hronološki i logički niz, ali nikako ne znači da kompanije neće iz svoje zarade deo podeliti sa zajednicom u kojoj žive i rade. Imam tu sreću da kompanija čijom fondacijom upravljam upravo predstavlja primer trajnih i sistematičnih davanja društvu, i to posebno u kriznim situacijama, kada je pomoć najpotrebnija.
Šta kaže naše iskustvo u kriznim situacijama, koje smo, moram da napomenem, nažalost mnogo puta imali? Prvo, pomoć mora da bude odgovarajuća. I drugo, pomoć mora da bude brza.
Nema potrebe da u situacijama kada bi trebalo da pomognete u svom komšiluku, tražite globalna iskustva i čitate priručnike o društvenoj odgovornosti. Važno je da pažljivo slušate ljude oko sebe i znaćete šta su njihove potrebe. I važno je da to učinite odmah. Jer često će se desiti da postoji dobra volja za akciju, ali da iz razloga složenih procedura, državnih ili međunarodnih institucija, neophodna pomoć mora da sačeka. Tu stupaju na scenu oni koji misle preduzetnički, koji odlučuju menadžerski, a u srcu imaju dovoljno sluha za potrebe društva u kojem žive.
Tri nove kuće u selu Vitanovac kod Kraljeva
Kada je okolinu Kraljeva zadesio težak zemljotres, 2011. godine, Delta je potražila selo koje je najteže stradalo, a u tom selu porodice koje su imale najtežu ekonomsku i socijalnu situaciju. Šta je bio njihov najveći problem? Kuće oštećene potresom, sklone padu i nebezbedne za dalji život. Odlučili smo da sazidamo tri kuće. Porodice Marković, Vranić i Milošević su za dva meseca dobile krov nad glavom.
Kada su Srbiju zadesile zastrašujuće poplave, 2014. godine, mi smo prvo reagovali isporukama hrane, vode, odeće i obuće. Jer trebalo je spasavati goli život. Kada se stihija smirila, tek onda se moglo razgovarati o drugim vrstama pomoći. I mi smo, opet osluškujući stanje na terenu, odlučili da izgradimo ili renoviramo jednu ulicu u Obrenovcu. U Ulici Save Kovačevića izgradili smo četiri i obnovili 19 kuća. Ukupno smo tokom sanacije poplava donirali 190 tona stočne hrane, obnovili ili izgradili 53 kuće, a ukupno za pomoć usmerili 861.000 evra.
Obnovljene kuće u Ulici Save Kovačevića u Obrenovcu
Šta smo uradili danas, kada se Srbija i ceo svet bore protiv epidemije Covid-19?
Ponovo smo na prvo mesto stavili svoje zaposlene. Sve kojima to radno mesto dozvoljava, uputili smo da rade od svojih kuća. Onima koji zbog potreba posla moraju da dolaze u kancelariju, fabriku, ili na imanje, obezbedili smo adekvatnu distancu, zaštitnu opremu, sredstva za higijenu i dezinfekciju.
Naša druga obaveza bila je da obezbedimo plate za 4.500 ljudi. Posle toga mogli smo da krenemo u pomoć društvenoj zajednici.
Kako smo se odlučili kome i na koji način da pomognemo?
Dezinfekcioni tunel u KBC „Dragiša Mišović“
Ponovo smo pitali gde je situacija najkritičnija, šta je to što je potrebno i šta je potrebno odmah? Nismo jedini koji su prepoznali da je medicinsko osoblje prvo na sebe primilo onaj najžešći udar opasnog virusa. Odlučili smo da jednoj od kovid-bolnica, Kliničko-bolničkom centru „Dragiša Mišović“ omogućimo profesionalan i efikasan dezinfekcioni tunel. Samo medicinski radnici znaju koliko je složen i težak postupak svakodnevne zaštite, oblačenja i svlačenja opreme, dezinfekcije i čišćenja svega upotrebljenog. A upravo u tom procesu krije se veliki rizik od zaraze.
U kuhinji Kraun Plaze još krajem marta počeli smo pripremu 150 obroka za radnike tri bolnice: KBC „Dragiša Mišović“ i dve klinike Kliničkog centra Srbije: za infektivne bolesti i za pulmologiju. Ova akcija traje i dalje.
Nisu to jedine Deltine akcije. Sa više dragih partnera, sa ljudima koji su pokazali veliko srce i spremnost na inicijativu, uključili smo se u pomoć za siromašnije građane, donacijom hrane i vode iz naših fabrika Mioni i Fun&Fit.
Primera radi
Zašto govorimo o ovim akcijama, svesni opasnosti da neko u ovim rečima pronađe neprimereno hvalisanje? Čemu uopšte ova NIN-ova publikacija, kojoj smo se sa zadovoljstvom priključili?
Kada smo jednom davno, posle dužeg ćutanja, odlučili da javnosti predočimo neke naše humanitarne akcije, uradili smo to izložbom pod sugestivnim nazivom: „Primera radi“. Zaista, kompaniji koja ima Deltinu veličinu (trenutno 4.500 zaposlenih), i tradiciju (iduće godine slavimo 30. rođendan), nije potrebno da se hvali svojim delima. Ovde je reč o drugačijoj potrebi. O tome da želimo da damo lični primer. Da navedemo nekog drugog da krene istim putem.
Želimo da se obratimo i medijima, u kojima se društveno odgovorne akcije prečesto doživljavaju kao reklama. Novinari ih najčešće izbegavaju, propuštajući time priliku da ukažu na dobar primer i tako posredno pokrenu i druge da humanitarne akcije učine uspešnijim.
Uzori se stvaraju, modeli ponašanja se grade. Zašto mi kao društvo ne bismo donatorstvo, zadužbinarstvo i uopšte društveno odgovorno poslovanje postavili kao model poželjnog ponašanja? Zašto ne bismo oslobodili poreza humanitarna davanja, jer to nije novac koji će neko uštedeti, to je višak novca koji će stići do onih kojima je najpotrebniji.
A sve to „primera radi“.
Autor: Ivana Mišković Karić, upraviteljka Delta Fondacije
Objavljeno u NIN-u 22. aprila 2020. godine
